U Dvor­cu kra­lja Ni­ko­le u Ba­ru za­vr­šen je ci­klus pre­da­va­nja o zna­me­ni­to­sti­ma tog gra­da i lju­di­ma ko­ji su ga obi­lje­ži­li. Pre­da­va­nje je odr­ža­no u sklo­pu pro­jek­tu „Naš Bar”, ko­ji je za­po­čet još u sep­tem­bru pro­šle go­di­ne, a te­ma tri­bi­ne bi­la je „(Ne)za­bo­ra­vlje­ni Ba­ra­ni XX vi­je­ka”.
Ured­nik saj­ta „Bar in­fo”, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta Želj­ko Mi­lo­vić, u pre­pu­noj sa­li Dvor­ca pod­sje­tio je pri­sut­ne na lju­de ko­ji su da­li pe­čat Ba­ru du­hom i pre­ga­la­štvom i obi­lje­ži­li ga na ne­ki na­čin. Se­ri­ja pre­da­va­nja o bo­ga­toj kul­tur­noj i isto­rij­skoj ba­šti­ni gra­da pod Ru­mi­jom iza­zva­la je ve­li­ko in­te­re­so­va­nje gra­đa­na, a ka­ko je Mi­lo­vić is­ta­kao, grad či­ne lju­di, a ne zgra­de. Po­ja­snio je da su za­pra­vo kom­plet­nu isto­ri­ju, od one ve­li­ke grad­ske do one ma­le lič­ne, na­pra­vi­li lju­di ko­ji su mo­gli da is­pri­ča­ju ne­ku svo­ju pri­ču.
– Sva­ko ima ne­ku za­ni­mlji­vu pri­ču – ka­zao je Mi­lo­vić i ob­ja­snio ka­ko je bi­rao lič­no­sti ko­je je sa­da pred­sta­vio.
– To su lju­di ma­lo dru­ga­či­ji od dru­gih i ko­ji su na se­bi svoj­stven na­čin, svo­jim pri­ča­ma, dje­li­ma, utka­ni u grad, i na­pra­vi­li su ga ona­kvim ka­kav je da­nas. Ima ih, si­gur­no, ne­ko­li­ko sto­ti­na, a mno­ge bi­o­gra­fi­je smo skla­pa­li po­sled­njih da­na, do­bi­ja­li fo­to­gra­fi­je od ro­đa­ka, po­to­ma­ka, i to je ta div­na sa­rad­nja iz­me­đu Ba­ra­na u pro­jek­tu „Naš Bar”. Eto, po­da­ci o Ste­vu Gr­ku, po­zna­tom bar­skom ri­ba­ru, sti­gli su mi bu­kval­no ne­ko­li­ko sa­ti pri­je pre­da­va­nja.
Ve­li­ki je broj Ba­ra­na ko­ji za­vre­đu­ju sje­ća­nje, a za ovo ve­če autor Mi­lo­vić je oda­brao oko tri­de­set ko­ji su u pro­šlom vi­je­ku bi­li je­din­stve­ni i spe­ci­fič­ni. Me­đu nji­ma su Jo­van Džon Haj­du­ko­vić, ko­ji je po­put mno­gih Cr­no­go­ra­ca oti­šao na Alja­sku u po­tra­zi za bo­gat­stvom, i ta­mo osta­vio tra­jan trag, pa ta­ko po nje­mu i pla­ni­na na Alja­sci no­si na­ziv Mo­unt Haj­du­ko­vic. Za­tim Vla­do Čer­nja, Čeh ko­ji je u Ba­ru osno­vao i bio ka­pel­nik Dru­štva „Bra­tim­stvo”, Ni­ko­la Da­ba­no­vić ko­ji je ofor­mio „Ru­mi­ja­trans”, Ma­ri­ja Sta­ni­šić i njen otac, do­bro­tvor i me­ce­na škol­stva Mi­tar Ilič­ko­vić, po­zna­ta bar­ska Rom­ki­nja Lju­bi­ca Adžo­vić, glu­mi­ca u fil­mo­vi­ma Emi­ra Ku­stu­ri­ce, naj­po­zna­ti­ji bar­ski sla­sti­ča­ri Ka­ra­đu­zo­vi­ći, ko­ji po­ti­ču iz Ma­le Azi­je i dru­gi.
– Na­rav­no, ni­je­sam uspio da pred­sta­vim sve one ko­je sam htio, jer bi on­da ovo pre­da­va­nje tra­ja­lo osam sa­ti. Ta­ko sam, re­ci­mo, iz­o­sta­vio Kse­ni­ju Mi­ra­no­vić, Sa­va Jo­vi­će­vi­ća, Mi­ki­ja Ma­ša­no­vi­ća, Jo­za Ćet­ko­vi­ća, ili po­zna­te re­vo­lu­ci­o­na­re po­put Jo­va­na To­ma­še­vi­ća i dru­gih. Jed­no­stav­no, ni­je bi­lo vre­me­na, ili su fa­li­le fo­to­gra­fi­je, bi­o­graf­ski po­da­ci, pa ih ta­ko ne bi­smo do­stoj­no pre­zen­ti­ra­li – is­ta­kao je Mi­lo­vić, ko­ji je u ovaj ve­o­ma za­htje­van i slo­žen po­sao ulo­žio do­sta tru­da i ra­da.
Ba­ra­ni su ču­li i pri­ču o mi­stič­nom Mu­ju Ra­be­lji, pro­ro­ku iz Mr­ko­je­vi­ća, An­dri­ji Pe­ro­vi­ću ko­ji je do­nio pr­vu fud­bal­sku lop­tu na Pri­stan, ge­ne­ra­lu Ra­šku Vu­ko­sa­vo­vi­ću, na­rod­nom he­ro­ju Pe­tru Voj­vo­di­ću, po­zna­tom po hra­bro­sti i ne­u­stra­ši­vo­sti, ali me­kog sr­ca, ko­ji je uvi­jek bio spre­man da po­mog­ne i is­pra­vi ne­prav­du, Vje­ko­sla­vu Va­ni­ni­ju ko­ji je svo­jim ru­ka­ma ospo­so­bio cen­tra­lu na Pri­sta­nu, naj­ču­ve­ni­jim bar­skim ve­li­ko­do­sto­ji­ci­ma dr Ni­ko­li Do­bre­či­ću, Mur­te­zi­ru Ka­ra­đu­zo­vi­ću i Pa­vlu Ra­du­no­vi­ću.
Pri­ču o Ba­ra­ni­ma ko­ji su obi­lje­ži­li XX vi­jek Mi­lo­vić je za­vr­šio sje­ća­njem na za­na­tli­je ko­ji su obi­lje­ži­le nje­go­vo dje­tinj­stvo, ali bi­li i ne­iz­o­sta­van dio ži­vo­ta sva­ke bar­ske po­ro­di­ce, bri­ce Fra­na Pre­le­vi­ća i bra­će Kra­ji­na, kro­ja­ča Bran­ka Ma­ša­no­vi­ća i obu­ća­ra Še­ka Bu­bi­ća, za ko­je su ve­za­ne ne­za­bo­rav­ne aneg­do­te, i dio su spe­ci­fič­nog bar­skog du­ha na ko­ji su sta­nov­ni­ci gra­da pod Ru­mi­jom po­seb­no po­no­sni.
Dr Gi­na Ma­so­ni­čić, pred­sjed­ni­ca NVO „Po­vje­re­nje” ko­ja je ini­ci­ra­la pro­je­kat „Naš Bar”, na­da se da ova pri­ča ni­je za­vr­še­na.
– Kao po­kre­tač sve­ga, pi­ta­la sam se što ka­sni­je. Na­dam se da ni­je kraj. Ako se stek­nu uslo­vi i ako nas ne­ko po­dr­ži, na­dam se da će­mo na­sta­vi­ti. Do­bro bi bi­lo da se sve ovo ob­je­di­ni i ob­ja­vi kao knji­ga, jer ovo su iz­van­red­ni i dra­go­cje­ni po­da­ci, a da ne go­vo­ri­mo o emo­ci­ji ko­ju je pro­je­kat iza­zvao. Sko­ro se ja­vi­la i ide­ja da or­ga­ni­zu­je­mo tu­ri­stič­ki iz­let i obi­la­zak ne­po­zna­tih lje­po­ta Ba­ra, onih sa pr­va dva pre­da­va­nja, ma­kar za ovu div­nu pu­bli­ku ko­ja je bi­la na pre­da­va­nji­ma, a za­tim bi tim pu­tem mo­gli po­ći i dru­gi. Mo­žda bi nam se mo­gla pri­klju­či­ti i Tu­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja u ovom pro­jek­tu. Pri­o­ri­tet će ipak bi­ti štam­pa­nje knji­ge u ko­joj će se na­ći zna­me­ni­te lič­no­sti Ba­ra, jer ži­vih sa­vre­me­ni­ka za mno­ge od njih već ne­ma – ka­že dr Ma­so­ni­čić.
D.S.